Лена Стефановић – ПЕТРАРКИН СТИХ – Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]





23. септембар 2023.

Лена Стефановић – ПЕТРАРКИН СТИХ



На раскршћу
губим глас;
зажмурим, покушам
друкчијим да видим неми час,
порекнем пут
у ком признавање сенке је спас.

Чини се – светло жели да видим
у сенци, ко сам ја
колоније потиснутих мисли
осликавају трагове сна,
сваки пут одавде
одвести само назад ка себи зна.

Ослонац под кораком
једино је мој,
све друго опраштајући се од дана
мимо мене стало је у строј
отворим очи да погледом питам –
одвојени, крећемо ли у мир или у бој?

Усамљени покрет
моли да храброшћу га пратим
у буци тишине
тражим да на знано нас вратим,
али назад пута нема –
изгубљени сумрак тражио је да схватим.

Петраркиним стихом
уплетен је мост до неба
колико губитака поднеће сопство
пењући се на Коринтске стубове реда?
У чекању себи причамо бајку
бојећи је слободом ветра.

Сенка откриће да храброст је
наставити и када стубови се сруше,
вера у крила крај крхотина
разумеће знаке које руке чуше,
у удружености зрака и таме
ка огледалима ће поћи заборављени фрагменти душе.

И Петраркина Лаура
пробудиће се на обали другој
пловиће занос изнова рођен
у опросту рани дугој,
храм у дубини бића је
сачуван једнако надом и тугом.



Нема коментара:

Постави коментар