вјечита тајна ил’ дилема.
Овоземаљски пут к’о ход по трњу,
све грабимо, а стеченог нико од нас нема.
Видјела сам разбојника како прилог даје,
опијеног како се у сузама тријезни,
коцкара који цепа кеца из рукава,
сви су их гледали, нико да их избави...
На другој страни, поштени о правилима полемишу,
позивају се на Закон који сјече главе!
Нико да каже како да се подигну,
и на којој стази крије се ореол наде...
Осташе сами к’о пустињаци на гори,
нико да приђе к’о да су губави...
Само блиједи погледи,
модра усна што тихо збори,
скромну прозбу од пар слова - “Господе помилуј...”
Буку осуде утишаше анђели!
Потом, Богомајка зацијели тјелесне ране,
а Христос Господ исповиди њихово искрено покајање…
Нема коментара:
Постави коментар