Биљана Трбољевац – ГЛАС

Обучен личном слутњом,
скрхан стидом давних промашаја,
неизречен са немих усана,
сакривен мраком сопствене светлости,
у мени ћути један глас.
Душа моја празно му је уточиште.
Озебла свест у хладноћи страсти
дроби део по део мог присуства
на стази здравог разума.
Из свог ума извлачим нит црвену
на божур да замирише а не на крв,
да ми мирис не да заборав гласа, да га не изгубим
у магли невида и неслуха.
Празну душу замолим за милост,
пружам длан и не питам, да ли сам то ја.
Не проговарам да ми суви ветар усне не распуца,
да не издам себе ако дође до срца.
Очајничком снагом хармонију тражим
да пропадне у дубине бесконачних мисли,
до места где човек од вечности краде
једино чаролију мира.
Ту је он, краси душу да не тавори у беди.
Да не заледи небо којим летети бих хтела,
и нестану дани које бројим уназад
до самог почетка од кад га чух.
Од тада чујем неми говор векова,
тиху патњу киша хладних,  
неодлучност у сваки час
где светлост трепери језиком без слова
који једино разумемо ја и тај глас.