Ни замукли...
Девет је младица
отргнуто од јутарњег мајског сунца
и са њима грана-заштитница,
откинута прва,
да не смета тргању младица,
а још девет, авај, сасечено ноћу,
што обзнани мрачна сутрашњица...
Деветнаест смртовница!
Ни застали...
Ни замукли...
Да у тишини
жртве ожалимо,
тугу поделимо,
у муци састрадамо,
суноврат освестимо.
Само смо наставили, јој,
све газећи по крви мученичкој,
по боли родитељској,
по савести властитој.
А требало је, ко Нинива,
у кострет да се оденемо,
на колена паднемо,
пепелом поспемо,
па скрушени од кајања,
без кривице порицања,
из тог мрака –
дечијих хумака,
зарад живих потомака,
реч по реч,
двиг по двиг,
да се мењамо
из корена,
да се дижемо и целимо
и да се, ако Бога знамо,
више не делимо.
Худој судби лека нема –
– ту непребол слама.
Савешћу проговарам:
крв је ове деце
на нашим рукама.
03. 1. – 21. 1. 2024.
Дивно !
ОдговориИзбриши