У моме крилу сједила је жена
Она коју сам некада највише волио
И сјећања навиру као из Златне Долине
Она: блистава и сва у бијелом
А ја покисао и жут од Сунца
Молио сам се ка њој као пред Богом
За опрост
Нисам увидио размјере љубави своје
Коју је требало дати ка њој, па сада
Живим између кортизола свога сјећања
Док сузе и даље навиру на сав глас
И молим Бога да ме што прије узме
Када нисам био добар човјек
Коризол сјећања у моје дане младости
Када сам јој косу боје пшенице плео
И питао самога себе да ли је живот
Онда када се највише надам
Онда када додир је говорио
Апсолутно све ријечи
Моје ремек дјело које сам креирао
Сада више није у мојим рукама
Док моје сјећање навире, сједим
Сам у четири угла; киша напољу пљушшти
И смишљам начине како да је вратим
Ја јесам човјек ааткан од емоција
Али никада нисам разумјети могао љубав
О којој увијек сам писао у бајкама
А сада када је моја бајка одбјегла
Моје сјећање и даље навире кроз чашицу
Горког слатког пелина
Посматрам свој крајолик, више није исти
И сјећање моје које некада сам имао на тебе
Постепено почиње да блиједи када нисам знао
Да љубав је лијепо мјесто за одрастање
А не за превару и ситне лажи
Баш као и у сваком односу, подсјећају ме људи
Да биће једнога дана све добро, али схваатам
Да моја љубав је престала да постоји од дана
Када више она није ту крај мене
Јер сваки сегмент мог постојања је дат
Баш ка њој која данас је отишла са другом
У Кортизол Сјећања вриштим и кајем се
За гријехе своје касно је да се кајем
Па ваља ћивјети са сазнањем да више
Нисам њен!
Нема коментара:
Постави коментар