Душан Комазец – ПАДАЈТЕ КИШЕ НЕБЕСКЕ

Падајте кише небеске, сперите љагу с костију,
обелите нам образе, нека се њиве поору!
Прикријте стазе-богазе од разузданих гостију!
Дајте да родом пшеничјим купимо Славску одору.

Јер, ако не би падале, због туге неме, велике
пресушили би извори, шуме збориле пламењем.
Око би сузу минуло, осушиле се јелике.
Као Каин на Авеља, брат би на брата камењем.

Утрни „фењер” месече да море сурих облака
чарну нам гору „ороси” што је хајдуке давала!
Нек тад се свећа упали мог аскурђела морлака
да се из дечјих ноката ишчупа два’ес’т чавала!

Услиши Богородице молитве смерне, искрене
због наших Славских икона, јер смо потомци трајања.
Ми смо крвнике тешили због мисли благе, виспрене.
Много смо много грешили, дошло је време кајања!

Падајте кише небеске због молитви и надања,
да њиве хранитељице извор-водом се опију!
А када вољом Господњом умину силна страдања,
нек наше туге велике увири река попију!