"Све што је било битно већ је било у прошлости".
Џејмс Кестрел, Док је свет горео
Плачем због савршенства тог језика,
Који ретко у стању сам да досегнем,
Због лепоте скривене дубоко у сенци.
Јер не знам да проникнем у значење слова,
У смисао реченице и дух текста.
Којег не разумем.
Кога у ствари (н)и нема.
Само откуцаји, музика срца,
Застали дах и покрет,
Притом глава пада непотребна
У делиријуму тела,
Док разум негде тамо далеко
Одсутан лењо дрема.
Тада је импровизација истина,
А истина магија
Коју једино љубав оваплоћује,
И надмашује,
Кад се пронађе,
У шта никад не можеш да будеш сигуран,
Онако збуњен, луд, мамуран.
Отима се она, бежи, онда нагло каткад прилази близу,
У тебе увире,
И ти у њу, нераскидиво.
Биће да је тô по правилу пуста варка,
Опсена, приказање гњило,
Чак и када изгледа да љубављу владаш,
Не, она је тâ која те (и) тада води.
Па заједно се с тобом уздиже, као плима надире,
Све друго обара, поништава, онда мре,
Да би се понешто после ње родило,
Опет, ако је суђено,
Све поново.
Јер ритам је сâм живот,
Или обрнуто је.
И једно и друго, тачно је.
Форма садржине затурена испод површине,
А она није плићак већ везивно ткиво,
Покривач који одсликава обрисе целине,
Да би се можда ако среће имаш допрло до радости
Чешће до беса, немоћи, па и до исконске туге,
До суштине.
И тако све до краја,
У стварности или у твојој души,
Свеједно,
Да ли је све око нас ипак само живи песак?
Но, важно је да има кретања,
Да није хладно, (в)лажно
Да је само твоје,
Да су ти очи местимице сјајне,
Да у теби није глуво,
Да није празно.
Да и од ње и од тебе остане бар
Бљесак.
Нема коментара:
Постави коментар