Кроз прозор душе нека падне зрак
На угнездене две ластавице
У очима сненим што разгоне мрак.
Језера планинска, очи твоје
На крашком пољу од ситних бора
Јесењом бојом кад се обоје
Лепше су од горских са Дурмитора.
Дубље и чистије од бистре воде
Светлије од правде и слободе
И нежније од свих наших љубави
На твом су лицу драгуљи прави.
Док ново јутро с нама се буди
А дан умива сребрном росом
Два ока твоја на моје груди
Кријеш од мене проседом косом.
Миришем јесен, Мило моје
И зрело воће што тихо пада
Док ме твој поглед јесење боје
Милује као док беше млада.
Нема коментара:
Постави коментар