Бајка је лаж – говори се деци.
Да то процени може скоро свако.
Поуке у њих сакрише нам преци
И разуман ко је прозреће их лако.
Ковач још једном удари по откивку,
Па свој чекић у страну одложи,
Нагну с водом гараву стакленку
И у ковачници ватру лако утули.
У ранац скупи ствари пун спокоја.
Још кључ да узме – закључа ковачницу,
Кад га облише реке хладног зноја:
С косом – Смрт примаче му се лицу.
– Здраво ковачу – једва чујно рече,
А он занеме као никад до тада.
– Нас двоје имамо посла ово вече –
Откуј ми косу, тупа је од рада.
Наш ковач не беше плашљив човек.
Ако је дошао час, нек буде тако!
Од Смрти узе косу и све кô увек:
Откива је, па бруси мирно, полако.
Заврши, окрете је задњем зраку дана
Провери јој и оштрину ноктом својим
– Добро је набрушена и откована,
Колико је живота узела, како да избројим!
А Смрт одједном одскочи кô опруга:
– Никога нисам њоме убила, знај!
Ви убијате невине и друг друга,
Бејах им само на самрти испраћај.
Девојка сам била у белој одећи,
Ал' и црној да се не види крвав след.
Капуљачу сам носила сличну врећи,
А од суза ми очи личиле на лед.
Ви, људи, старицом ме направисте.
Мржња вам је црња од гара из пећи;
Нанети бол брату и другу, такви сте,
Убијете ближњег на грех не мислећи.
И, окренувши се, кренула је ка излазу.
Као да је одједном постала мања.
– Чему коса? – блед у лица изразу
Упита ковач свестан свог незнања.
Смрт се окрете и затвори врата.
Испред ње је ковач погнуо главу.
– Зар ти не рекох овог већ позног сата?
Пут у Рај је сасвим зарастô у траву.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
Владимир Бабошин – КУЗНЕЦ И СМЕРТЬ
Сказка – ложь, да в ней намёк,добрым молодцам урок.
Да, сказка – ложь, нам с детства говорили,
И волен всякий сам о том судить,
В них предки мудрости уроки скрыли,
Разумный может их себе открыть.
Кузнец ударил напоследок по болванке,
И молот свой в сторонку отложил,
Воды испил из закопчённой склянки,
И горн, слегка, кузнечный притушил.
В котомку свой нехитрый скарб собрал,
Нашёл ключи, чтоб кузню запереть,
И тут холодный пот его пробрал –
Пред ним с косою появилась Смерть.
– Привет, Кузнец, – едва прошелестела.
А он молчал, не в силах говорить.
– Есть у меня к тебе такое дело –
Ты мне косу не мог бы наточить?
Кузнец наш был не робкого десятка –
Коль час пришёл – то так тому и быть.
У Смерти взял косу и по порядку:
Отбил и начал оселком точить.
Закончил, посмотрел свой труд на свет,
Проверил ногтем остроту металла…
И подытожил: «Добрый инструмент.
Людей под ним уж полегло немало».
А Смерть вдруг подскочила, как пружина:
– Я ею никого не убивала!
Вы, люди, сами убиваете невинных!
Я души к месту упокоя провожала!
Я девушкой была, в одеждах белых!
Но в чёрном, чтоб не видно крови было!
И капюшон на голову одела,
От слёз мои глаза как лёд застылый.
Вы сами сделали меня старухой,
И ваша ненависть чернее гари чёрной!
Друг другу боль несёте и разруху,
И ближних убиваете упорно.
И, повернувшись, к выходу пошла…
Как будто стала сразу меньше ростом…
– Зачем тогда коса тебе нужна была? –
Спросил Кузнец. – Мне интересно просто.
Смерть повернулась, двери притворила.
Стоял Кузнец пред ней с поникшей головой…
– А я тебе, Кузнец, сказать забыла.
Дорога к Раю заросла травой.
Нема коментара:
Постави коментар