Крајње је време да разјаснимо неке ствари.
Да прекинемо ово благостање суздржаности.
Ово са тобом и са мном била је лоша импровизација,
смејање назор.
Ми смо тамо где гори, на жару што гори
коцке леда топили.
Било је то горко вино, без имало сласти,
прокисло од чекања и ишчекивања.
У порцеланским тањирима,
као Кинези, пребирасмо по семењу,
тешким кашикама, умељише се шансе.
Нисмо ми лакомислени.
Ти пребројаваш и множиш,
ја оштре речи пишем.
На кухињским плочицама, које смо заједно бирали,
охладила се свака шоља кафе.
Дуго већ, само сладак отров кусам.
Да се више не гледамо,
Да једно поред другог тек коегзистирамо.
Да прекинемо
ово мучно престројавање по угинулим зебрама,
сред урушених ауто-путева.
Зар да венемо у вечни мрак,
да масним крпама очи везујемо,
да крај испочетка почињемо.
Прихватимо реалност,
колотечину коинциденција или записа судбине
Овде поправке нема,
сва крв је пресушила, само слуз са коже цури.
Крајње је време да разјаснимо неке ствари,
без милости и очајања,
ми смо згужван папир,
што се развлачи од крошања до отпада.
Доћи ће већ једном неко, да нас покупи и баци.
Ово са тобом и са мном била је лоша импровизација,
смејање назор.
Ми смо тамо где гори, на жару што гори
коцке леда топили.
Било је то горко вино, без имало сласти,
прокисло од чекања и ишчекивања.
У порцеланским тањирима,
као Кинези, пребирасмо по семењу,
тешким кашикама, умељише се шансе.
Нисмо ми лакомислени.
Ти пребројаваш и множиш,
ја оштре речи пишем.
На кухињским плочицама, које смо заједно бирали,
охладила се свака шоља кафе.
Дуго већ, само сладак отров кусам.
Да се више не гледамо,
Да једно поред другог тек коегзистирамо.
Да прекинемо
ово мучно престројавање по угинулим зебрама,
сред урушених ауто-путева.
Зар да венемо у вечни мрак,
да масним крпама очи везујемо,
да крај испочетка почињемо.
Прихватимо реалност,
колотечину коинциденција или записа судбине
Овде поправке нема,
сва крв је пресушила, само слуз са коже цури.
Крајње је време да разјаснимо неке ствари,
без милости и очајања,
ми смо згужван папир,
што се развлачи од крошања до отпада.
Доћи ће већ једном неко, да нас покупи и баци.
Лука Милосављевић је млади песник из Краљева. Рођен је 16. јуна 2006. године у Краљеву. Средњу медицинску школу завршио у Чачку. Пише социјалне, мисаоне и љубавне песме. Награђиван на различитим литерарним конкурсима у области поезије и прозе (Дисово Пролеће, Млади чувари српске народне културе, Дани Гордане Брајовић).
Нема коментара:
Постави коментар