У нити што веже сваки
Атом људства
Твар је додир
Твога и мога
Будућег тела
Од ње је гнездо
Душе сплела
За семе нараштаја
Поколења
И би светлост
И беше свесност
И настаде човек.
И човек поста ход по нити што
Небо и земљу везује дахом,
Па свака реч што се изрекне
Постаде свет или пад прахом.
У твари – отисак вечног,
Што се не види оком белим даном
Већ у трен кад две душе препознају
Да су једно тело знано.
Јер твар не греши
Она чека
Да ми сазримо у свесности њене
Да схватимо испочетка:
Постојимо,
Не због меса,
Већ због звездане сене.
Нема коментара:
Постави коментар