Теби, која својим очима од бистре смоле посматраш моје немире,
разоружаваш ме осмехом, неутралишеш љубављу
трајном као компактна флуоресцентна лампа,
постајући ваздушаста, неон, аргон, криптон,
можда је баш криптон тај који ми деактивира суперменске заносе,
а ти се пењеш уз моју кичму мачјим шапама,
одвраћаш ме од гутања, пијанчења, туча, од тога да престанем да пишем.
Римска принцезо, ја сам твој варварин,
и даље носим беле поткошуље у црним гаћама,
не перем судове, ударам по тастерима,
боље да перем тастере него да ударам по тањирима.
Отех те у пљачкашком походу на обале Гаете,
опчињен тобом, касномодерна Цирко,
способна да свиње претвараш у људе,
јер срце свиње је исто што и људско срце.
Ти си једина то схватила, у двадесет година,
са својом безбрижношћу пуном инсулина,
са својим несигурностима, предменструалним сломовима,
са тим својим упитним лицем, увек у стању да ме изненадиш,
мима са трга коме је суђено да одлази на трг,
без да га ико замени.
Римска принцезо, ја сам твој варварин,
и не успевам да ти посветим варварске оде,
нисам опремљен за мржњу, ни за мешање метара –
Шта да радимо, пола метра? – боље ми иде двобој,
играње на ивици, пола Сирано де Бержерак, пола Сократ,
убеђен да ме више волиш целог, и дугог рока трајања,
јер немаш сујету модерне жене
да од свог човека направи будалу.
Превео Расим Маслић
Нема коментара:
Постави коментар