мој бакарни анђеле,
још увек памтим додир твог крила.
Недостајеш на заласку сунца,
кад последњи трачак злата на моје лице капне.
Упорно те тражим,
у корену слеза,
лагано корачам по стази од ћилибара,
и размишљам о крику лабудове песме,
док ми ветар довикује да те више нема.
Упорно те тражим,
у роси наранџиног јутра,
чија кап низ јастук често склизне.
У кући песка, где се комшије Дани,
смеју девојци, која са хартијом и оловком живи.
Упорно те тражим,
у чају од хибискуса,
док по облацима ходам,
низ степенице листопадних шума.
Упорно те тражим,
на вретенастим ногама,
на твојој кори није урезано име моје.
Маглом плавом су твоје очи испуњене.
Посматраш запрепашћено лице непознате жене.
Упорно те тражим,
у мирису зове,
твојим дахом опијаш јаче од црнога вина.
Недостајеш —
за тобом шест бродова дуго плове.
Знаш ли
колико је тешко рећи збогом и преварити срце?
Нема коментара:
Постави коментар