у паковању старом пола века,
размишљам, док вас читам
о Францускињама,
нежне и снажне, оне јесу важне,
размишљам о достигнућима њихових беретки,
у време кад смо стајале крај стола
и двориле слатке ратнике,
који су око нас бедеме зидали
и за нас мачеве појили,
зашто вам смета, прелепа дамо
из лондонске магле вечне,
супруг ваш гледа као везир,
уз лондонски презир,
а Ви сте Мери, Кејт, нешто,
сва од лондонске чипке,
поглед ваш испод шешира
презире ме, срећну, сву од мира,
зашто? Мене ноге не боле,
а боле ли вас
две дрхтаве половине меса,
дебелог меса,
испод фине свиле?
Италијанке су вазда паметније биле,
спроводе своје идеје вешто, дично,
тако да он мисли да су његове лично...
Волим црну жену, сочних бутина,
паметних очију боје чоколаде,
грива коврџава и паметна глава
осети лава жељног насладе...
Ова пут тамна, врућа, то је твоја кућа,
не руши кров, не дирај темеље,
нека те страст до крви самеље,
дајем ти све, али не дам ти сне...
Нежност Јапанке, миле и танке
сањам у кимону, ал' груди јој мале;
њихова је памет у шналици
и босим стопалима од мермера,
верујем, стално њихова је ера...
Немојте мислити да вас кињи
пркос у малој Кинескињи,
она своју битку води сваку
да набубрелим пиринчем у стомаку,
добија битке, уз прсте гипке
прсти шију крпе и усне, да трпе...
Док плава лепојка мисли њена је Америка,
још једино гори у смислу
костим Коко Шанел
и кошуља моје бабе, и појас цел;
израда ручна, између пите и њиве,
уметност живи и кад очи нису живе,
за потврду нам нису потребни сведоци,
часне жене бејаху, па и сада јесу...
Док мужева стиде се оци...
Нема коментара:
Постави коментар