Давор Цицовић – НЕОБИЉЕЖЕНИ ОЛТАР

Опет ћемо ону исту.
Не мари, платићу.
Шаком згужваних новчаница.

Нек вам попуцају струне од де мола.
И нека се побуне пијани гости.

Не мари, платићу.
Плаћао сам и више.
Куповао бестидност.
Лажне људе и жене.
Лажног себе.

На тефтере арчио робу коју у магази нико није хтио узети.
Платићу и унапријед одсвирану пјесму.
Писаћу је на бијелом столњаку.
Крупним, вином нечитким словима.

Видјећу их дупло, па ћу те дупло и вољети.

И неће то, мила моја, бити Тагоре ни Јесењин,
Неће је сутра ископавати
И тек процвалим дјевојкама казивати
Голобради заљубљени младићи. 

Неће, јер ћу је положити у необиљежен олтар.
Сакрити под неки босански стећак.
Да је никад нико не опогани.

Ја другог грала немам.
Ни друге честице Часног крста.
Све вјечности су ми у тебе стале.

Писаћу и љубити те.
У око, длан и у врат.
Тачно ту гдје ти куца срце.

Подићи ћу те у наручје
и никад више на земљу пасти нећеш.

Ја сам географ, сјећаш ли се?
Могу да те смјестим у седам васиона.
У девету пауницу.
У трнову ружицу која ме је чекала, 
не вијек, него свијета и вијека.

Да је пробудим пољупцем у онај вратни дамар.
И однесем гдје ми воља.

У колибу на Зеленгори да ражљевамо кајмак у шкип.
На Арсланагића ћуприју да те гледам у одразу Требишњице.
Да бројимо облаке под небом Романије.
Под оним небом гдје сам, чувајући овце,
нашао дјетелину са четири листа.

У њој жељу.
У жељи - тебе.

Памтиш ли ткану чобанску торбицу 
У коју сам те тада сакрио
И чврсто држао руком да те никад не изгубим?

Изгорјела је ономад кад је пламен прогутао
све моје успомене.
Његошев Вијенац, слику прађеда на бијелом коњу,
Ону малу плаву шерпицу у којој сам
Доручковао хљеб задробљен у бијелу кафу.

И стари радио на ком сам те први пут чуо – 
Те ноћи кад сам добио везу
На фреквенцији сто и један и наручио Балашевића.

Свирајте ми
Јесен стиже, дуњо моја.

Од тада га волим.
Од тада те волим.
Од тада сам те отео.
Није било Троје у коју су те могли сакрити.

Морао је неко вратити Обилићеву Оливеру,
Лазину Ленку, тог Ромеа и ту Јулију.
Све несрећне љубави
сам тобом усрећио.

Воле се негдје горе док гледају како те љубим
у око, усне и врат.

Тачно ту гдје нам куца срце.
И зато мила, ако ме икад нестане, не тражи гроб.
Само стави длан на врат. 
Ту гдје те љубим. 
Ту у тај дамар. 
Ту сам ти вјечно жив.