задњи јуриш са
чопором, љубичастим,
треперавим блицем са
седамдесетим у
бисагама. Махнито.
Са зверима гладним,
мршавим да
препустим се
зубатим из не
баш сјајне породице.
Да направим лудост,
уједам за врат,
за бутине а
да не оставим
траг снажне емоције, већ дубок
уздах и оправдам смисао понуђеног,
прихваћеног како
већ јесте Господин наменио,
и великим и посебним
крицима разјапљене чељусти, проређених
зуба дивовских
мандула с укусом
ракова и острига и
згњечене прашине и телесних излучевина заболим.
Уз смех из
огледала Буковског
што га овај носи
на грбачи, па урла у дуету
са винилом који
се врти на
тридесет три обртаја: Живи
дангубо песничка с лицем
од бакарног плеха, живи тренутак подеране
душе, највећа преваро
живи још један дан!
Нема коментара:
Постави коментар