Кад ходио сам ивицом бријача
и ко сунђер морски, на припеци
нашавши се, ком капи с леша
измичу, с иљаду болести преоран
док се душа растављала тела –
ти заста, пред Зидином плача
да молиш се, за мене, грешна
а бје болнији стопут – ког меци
жива рањаваху насмрт, а оран
оста божом милошћу, до исцела. –
Самире, по срцу брате, како
да ти снемоћао подршку пружим
сем да се ко Јов оспем прахом
и твојим дигнућем дигнем из леса
јер ти стростуко пропати, не клонув –
а ја, повраћен из паклишта, након
твојега страдања, ластар ка ружи
пружим сапатно слабим дахом,
да духом наткрилим патрљ меса
и молим за обоје, јововски тронут. –
Смрт – тај костур балетска корака
никог не оставља, док му крок
најпре костоломан не постане
као у акробате вештог, гибак
али ко неуставно окреће лице –
и молитву небу тај ће плакат
к'о куче верно – лижући ране
својега брата пре но брига
и болест смртне му хице. –
Задају, у свеопштој помутњи;
молитва твоја пут ми продужи
те се молимо усрдно, у тиши –
један за другога, у ћутњи;
а устреба ли, у крајњој нужди
и под громовљем, на киши. –
Нема коментара:
Постави коментар