само се, једно другом,
у оку обрели,
нас двоје,
док смо се жедни појили
на извору непресушних жеља,
Ти, мој Дунав,
а ја, твоја Волга,
расточени бескрајним ишчекивањима,
премошћавањем даљина,
сусрета у нутрини постојања,
на свим оним мостовима
са којих смо слали
смарагдне пољупце
нетрагом наших уздисаја.
Можда се никада нисмо срели.
Само, чије су руке што ме грле,
ван свијета,
у тишинама мојих неспокоја.
Срели смо се, и то ти добро знаш, јер без тог сусрета не би било ни инспирације за ову дивну песму!?
ОдговориИзбриши