Не мумлам с вама
у том саборском апсурду,
међу ижврљаним папирима
преписаног паганизма,
извикане етнологије.
С Весном бих носио цвеће.
Морану не волим.
Хада се не бојим.
Ту где прељубник држи свећу,
ту где џелат скупља прсте,
где наивни оборених очију стоје,
у тој наметнутој иронији
тамо мога ока нема.
Не треба ми далеко царство оноземаљско.
Живим овде доле,
међу маковима и пужевима.
Босим ногама
газим камење.
Исповедам се пред белим мантилима.
Одричем се оловних увреда,
охолих подухвата,
кривих линија,
иако ми тањир није празан.
Умем „извини“ рећи
када грешим.
Астрални опрост
не требам.
Какве дарежљивости твоје,
надвишње,
не тражим.
Безгрешношћу се живот не боји.
Из греха настадосмо,
из греха нестадосмо.
Никакав испирак босиља
Ни мирис тамјана
Не могу ми мира дати,
Нити мира тражим.
Песме о благословљењу не певам.
Разбарушене косе,
без хлеба и вина,
плешем
под пуним месецом.
Из путира не пијем.
На дрвету,
жуманцетом и циглом замазаном,
лик свој не видим.
Жао ми је, имењаче, јеванђелисто, бољи човече.
Ја се мастилом
потписујем.
Нема коментара:
Постави коментар