сједи и дријема под неба капом мирна,
јер нико јој више ништа дати нема,
далека и смјерна заборављена жена.
на руци јој жиле набрекле и плаве,
прсти у шаку скупљени стиснуту
као да се буни, да л' што трава расте
или што на дрвећу лиске младе цвату.
зауздало вријеме кораке јој хитре,
те с тешкоћом се стазама опире,
па ту, на клупи, с притајеном злоћом
одмјерава кораке док у море журе
живота бујног с ријечима и сликом,
живота с покретима и додира стиском,
живота који је њу заборавио
саму, на клупи, у пустом парку градском.
Нема коментара:
Постави коментар