молитва што се слива
као киша низ прозор
и одлази у несмисао
Нисам песник,
немам довољно речи
ја сам туга боје мастила
на белом папиру
Тренутак кад горчина васкрсне,
а на души остају рупе
где упадају све мисли
које су ме качиле за небо
Сваки корак је као кроз живо блато
кад сахраниш љубав у себи,
гледаш сопствено немање
и нестајање
А бол те грли као да те је родила
Нема коментара:
Постави коментар