Свети Јован Златоусти
Заривена у трешњине венчанице дуге
у мирису знаном откопавам дане,
дане што грајом до вечери пламте,
заруде, па маме воћке недозреле,
а латице беле нису одвећ свеле.
Тек што донеше ми из болнице брацу.
Трептајем окица мисао ми жацну.
Плаветна ми искра мала радозналост заиграла.
Кажипрстић брз да такне, ал' га прутић мајчин макне.
Ка Звезданом те гају водим за ручицу,
шапућући храбро: Сека бату чува.
Низ малене кабанице лију нам кише веселице.
У мирисној шуми узбуђени дозивамо веверице.
Кад усну дечје главице, смире се разигрице,
звезде им меке стазе ткају, да расту у јутра спокојна.
Далеко се машта, у шареној лажи чудесно је свашта.
Трчимо с пиштаљакама по пожњевеним пољима
цвркутавог Липара, сричемо стихове Ђуре Јакшића,
који је са птићима мелемнићима друговао,
а зла се људског клонио, прозебао копнио.
Пуне су котарице љубичастих шљива
да замирише дедина ракија свадбарка.
Захватамо са извора студен-водице,
од које и лети трну руке, бриде јагодице.
Деда се смеши -Благо мени, благо мени...
Дрво деље – играчке тек створене да дарује.
Баба нам изнова млеко топло налива.
Под темељом кућним паде глава петла.
Зову нас да нам се не узида сенка
под зенитом светла.
Узвисио се кров до млечних стаза
и зориних загрљаја.
Шумадијски се видици широко прострли.
Читаво се небо отворило –купола земаљској порти.
Као птићи, на периферији смо гнездашце свили
од београдске трамвајске двојке, ту никли и навикли.
Босо детињство безбрижно, росне су травке умиле.
Изненада, указала би се бака и увек радост таква
– врискава, уз загрљај, смех, срећа блистава!
Носи нам руке пуне поклона и прегршт похвала.
Поседамo јој обоје у крило, умиљато.
Надмећемо се, рецитујемо надахнуто.
Зими румени, сатима се низ брежуљак скијали.
Лети смо колибе градили, праћке правили,
стакленце освајали...О трапавој згоди,
путу саплетену, сведоче ожиљци бележници.
Мирише двориште расцветало,
намигује нам небо звездано.
Уједначене ударце лопте о обруче
ноћобдије улице би осветлиле.
После жмурки поспани смо се разилазили,
до новог јутра, кад ври игра, цичи цика.
А дани детињи – спокојни и безгранични,
не знају за мисли о коначности.
Понеком морском звездом
и успоменом што шуми под шкољком,
новим смо светом запљуснути
до повратка завичајнога, до узглавља
ком с балкона трешња ћарлија, дозива.
Шуми ветар с Дунава неку причу
из прадавног винчанског времена,
додирује тек слућена, неупамћена.
Градоносно и муњевито, надошло мучно време,
страхотно бреме Србији што на ветрометини
трпи ударе у плећа, ево и овог столећа,
у освит нашег раскошног пролећа.
Породично нам је огњиште било прибежиште
од ратне немаштине, увек топло, чисто, умивено,
крај брижне мајке и вредног оца уљуљкано.
Колико смо били срећни само, не слутисмо!
Волшебник пред женским уздасима
на недрима Калипсе од којих би свака волела
да Пенелопом буде названа,
у сестри је имао тихог савезника,
поузданог тајни чувара.
Ко младости да замери
кад лете цветне лате ветром таласане?
И теревенци и радости до зора заруделих,
и момачкој лакомости?
Друштвом загрљена хармоника из душе брата
у многе сате била је весело праћена
распеваним гласовима, шалама и осмесима.
У новчанику сејина ти слика, знам.
Насмешена сам. Извирујем на врата,
чежњом окована, да дочекам војника брата.
Носиш са собом сунце, широк осмех младости
и ко зна колико снова!-О радости моја,
око плаво, момчино стасала!
Срећно те дочекала мајка, јуначино татина,
медаљом позлаћени, најбољи стрелче војниче!
Сестра те жељна загрлила и стопут изљубила!
Пред нама су студентски путеви започети,
бројне већ пловидбе исцртане!
Четверац усидрен под сунцем светлуцка.
Бела су једра спремна пред изазовима
да уплове у бескрајна мора вођена жудњама.
Винуле нас у висове трешње, све даље, бешње!
Куд жеља помисли, то воља умножи, усложи...
До краја света, полетна нам младост занета,
И све нас зове у неке одаје нове, крв ковитла!
И све нас грли, куд срце жедно похрли!
Заривена у трешњине венчанице дуге
у мирису знаном откопавам дане,
дане што младошћу из даљина звоне
када слатко маме воћке недозреле,
а још латице беле нису одвећ свеле.
Нема коментара:
Постави коментар