као касни сутон дан
а не знаш
лепше се снева
тек кад у поглед се увуче
црњи него јуче
дубоки мрак
онај кад умре и последњи зрак
кад последња нада
небом мине
живот са себе дрскост скине
и све је пепео и прах
да баш у тај мах
инат и жеље
сасвим се стопе
кад у додиру се мисли склопе
и тад не слутиш
све мисли давне сан су твој
немира твоје душе бој
што испод рушевина обитава
а на врху брега су
лаж и сасвим будна јава
и немоћ звука
дубоког, дубоког јаука
Нема коментара:
Постави коментар