огрнут врелином,
пржио поноре,
а ми смо седели умртвљени
од столетне прашине
што је прекрила очи
кô крила паучине.
Одједном, небо се проломи
светлост мрак растури
и свежина ветра јурну у образе
вреле.
Мене је родила киша,
изнедрила ме испод облака
и сада дишем обновљена.
Како добује лепо, кô ритам тимпана,
умирује тело,
ум се више не поиграва.
Бука спава у мени,
громогласна и ваздушаста,
кô мека, полегла трава.
Нема коментара:
Постави коментар