својом лукавошћу.
У пределима људских лица
тражим незнано.
Глас ми, понекад, не лежи,
и, као да се одвајам.
То су пукотине где дух
и тело нису једно.
Телом живим, а духом
путујем.
У изгубљеном, заборављеном,
била сам папрат
што скрива се под
секвојином крошњом.
Времена ту не мере
годове.
У листопадној шуми
била сам последња
снага петељке листа
што брани се.
Залутала срна, што сенке
се своје плаши.
У пећинама назирућа
линија бившег живота.
Била сам.
Громада, ваљана вековима,
до облог камена,
на обали незнане земље.
Можда.
И, све што тражим,
а не налазим,
остало је
запретено
вечношћу.
У дрхтајима и страху,
у откуцајима времена,
у лицима незнане
браће и
сестара.
Невидљиве везе на
мраморним плочама
утиснуте,
испирају воде.
Та, знаш ли,
свемирски путниче,
да се светови
спајају у сазвежђа?!
На звезданим путевима
наћи ћемо
станишта.
Сваки човек,
једна звезда,
више звезда,
то је сјај.
Нема коментара:
Постави коментар