у огледалу…
Сан је ал’ ковитлац бора.
И све до Персијског мора
и до зоре
оне ведре и трајне.
И све оне тајне
и речи просте и неизречене,
сјајне.
Свега је мало…
Питам се како ли је?
Како је
у комад стакла стало.
Коме душу дало?
Да л’ је толико
празно ово тело
Или само звучи тако.
Све то што је остало.
Кад се светло гасне
биће лако.
Клепсидра је празна.
Обећања стара.
Разна…
У комаду стакла
само још боре.
Признање за време.
Свога пакла бреме.
И море…
Нема коментара:
Постави коментар