Немања Ристић - СЛИКА - Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на: [email protected]


Lat     Ћир     Правилник     Песници и песме     


21. март 2021.

Немања Ристић - СЛИКА



Шумио је ветар кроз јесење гране,
низ улице неме и четвртак студени.
Беше предвечерје тихо октобар рани,
ромињала киша и топли погледи њени.
 

Падале су звезде на образе јој румене,
кроз прозорима осликане зидове,
месечина им прекри боје, заустави сене,
тек један њен поглед писао је снове.
 

Могао сам тако ћутати у присуству њеном,
опијен маштом док се мисли бокоре.
Могао сам провести вечност са жељом,
да јој очи гледам као ружичасте зоре.
 

Али пробуди ме децембар и ветрови хладни,
ужегло сећање на време што је застало,
на већ изгубљену жељу да погледи чедни
потрају, тако мало тога сада је остало.
 

Само замрзнута слика, њен портрет испред мене,
застали сати и тек понеки шум у тишини,
њено дечије лице што га красе меке зене,
тих и стидљив трептај, једини звук у тмини.
 

Од тога трена прође још погледа доста,
Ал’ ја јоште живим кроз прозоре дрвене,
Осликаном одразу њеном што оста
уткан у стакла, чекајући јутро да свене.



Нема коментара:

Постави коментар




Најновији коментари