зари лепилом неба.
Зарна сам заром
и онда и затим
светлост и луну
сипам и сребрим
златилом зарних влати.
Зар мислите да сам толико луда?
Да желим да звучим као најгори фанатик
одевен у бледо руменило сунца
једног празноглавог савременог славуја
који празнила година броји
на глувој грани отупелог храма
речи?
Имам ја и нека посла преча.
Тешко оном ко се данас дави
у прозрацима, потоку и трави.
Питај оног мрца
колико му маслаца поезије треба
да је намаже на хлеба
жени и упокојеној деци.
Или оног слепца
опушак у руци што носи
над трњем и стењем босим.
Грамзиво корице сунца пипа
које су му оставили у коси
они исти славуји
без трунке свести и стида.
Зато им боље обеси песме
о репно пераје пустињске змије.
Није њима место на браницима поезије!
За њих су зарне зоре
Пандорине кутије.
Нема коментара:
Постави коментар