Поведи ме до Неве далеко од мене саме.
Бих да се отиснем од куће пужа ове сад.
Где по мени осамној пустих киша да пљушти
Кроз високи мој прозор и ветру да убира пој
Славуја и шуштавог лишћа лешниковог
Ту покрај мене. Путовати само што даље од мене,
Даље од везаног живота,
Даље од успомена, од дана сутрашњег,
Налик баченом камену, у дубоку висину неба.
Да ли ћеш ме на обале Неве повести?
Какав ли пехар вина могу испити крај тебе
Да бесмисао пређе у оно непојамно?
Дрхтући у твојој ластана топлини, осећам ти
Крила у моје груди спуштена. Шакали кевћу
У пољском бунару и пацови се пењу избелели уз
Дивље лијане. Груди су ти саливене с реком, у плавој блузи
С ордењем, и твоје лице патетично попут перја лабуда.
Поведи ме са собом, поведи!
Сакрићу у теби бити као у дрвету липе
Између плоче и боје иконописца иконе њене
На четкици што из боје цурне, кад на стаблу
окце неко ново избије!
Нема коментара:
Постави коментар