а хтедох да ти напишем стих,
не иде ово сивило дана
уз твој умилни весео лик.
Јутром се расцвала ружа једна
ту под прозором мојим,
зацрвени се облак постиђен
што усне сладим образом твојим.
Уплићу прсти увојке дуге
у песми тој од сатена,
пустих те да ми промениш ритам
што пева моје срце од камена.
И слика сама магновење слути
са платна где се млазом ликвор просу,
преливају се сребрна и златна
на илузијама кроз мирисну росу.
Нема коментара:
Постави коментар