Све се то свело
на један ћошак мог срца,
где те безбедно кријем
од света,
од киша,
од нас.
Заустављено негде на почетку, разложено на делиће:
сагорелих погледа, немогућих речи,
незаборавне нежности,
првог додира,
наслућених уздаха,
неупијеног даха...
Нешто сто се могло звати љубав,
или можда сусрет
после трагања
од хиљаду година.
Ових дана,
у птицама сваког јутра свиће песма.
У мени тишина.
Зажмурим,
упалим свећу у ћошку срца,
и сећам те се чисто,
нежно и наивно,
желећи да верујем,
да ипак нисам имала довољно времена
да те заволим.
Нема коментара:
Постави коментар