Владимир Бабошин – КОВАЧ И СМРТ

 

Бајка је лаж, али упозорење, доброј деци дата на учење.

Бајка је лаж, од детињства нам причали,
И свак је слободан о томе да суди,
У њима су преци мудрости скривали,
Себи их откривају разумни људи.

Захваљујем „Чеширку“ на испричаном сажетку.

Удари на крају ковач по одливку,
Па је чекић свој у страну одложио,
Из гараве флаше испио је воду,
И пећ је, лако, ковачку пригушио.

У врећу је просто имање скупио,
Кључеве нашао да радњу закључа,
И тад га је целог хладни зној облио –
Пред њиме се Смрт са косом појавила.

– Здраво, Ковачу, – једва прошапутала.
А он је ћутао, гласа не имавши.
– Ево какав посао за тебе имам:
Да л' би ми могао косу наоштрити?

А наш ковач није од плашљивих био –
Ако је час куцн'о, нека буде тако.
Узео је косу од Смрти, спремио,
Одбио и брусним каменом оштрио.

Завршио, свој труд на светлу гледао,
Проверио ноктом оштрину метала...
„Добар ти је алат, – тако закључио.
Бројка палих људи под њим није мала“

И ту је Смрт као опруга скочила:
– Никоме ја нисам живот узимала!
Људска је рука невине убијала!
Ја сам само душе у спокој водила!

Била сам девојка у белој одори!
Сад у црном, да се крв не би видела!
И капуљачу црну на глави носим,
Од суза ми се зеница заледила.

Сами сте ме у старицу претворили,
А ваша је мржња црња и од угља!
Док сте једни друге тукли и рушили,
И за ближње своје упорна сте мора.

И, окренувши се, к излазу је пошла...
Тада, некако, постаде мања растом...
– Зашто ти, онда, коса беше потребна? –
Запита Ковач. – Радознао сам само.

Смрт се окренула, врата притворила.
Стоји Ковач пред њом са погнутом главом...
– На то сам ти, Ковачу, заборавила.
Стаза је до Раја сва зарасла травом.

Санкт-Петербург, Русија

•Превела са руског Дајана Лазаревић