Јована Милошевић – ОВДЈЕ САМ

Ту је
Понекад
Нека танка
Упорна топлина
Као да свијет није
Против нас
Баш увијек
И не журим више поред
Оног што је тихо
Почињем да
Волим начин на који се
Свјетло
Наслони на зид
И ја с њим
Пратим смјену дана у соби
Волим начин на који
Чај грије руке
Као музика кад
Погоди мисао
Волим кад љубав
Не изгледа
Увијек велико
Јер је онда реалнија
Волим кад стопала боле
То значи да сам негдје била
Волим кад је тишина
Нормална
А не тешка
И носталгична
Волим тај осјећај
Као да сам већ једном
Живјела овај тренутак
И била потпуно
Мирна у њему
Нисмо увијек скуп
Својих образаца
Некад такнемо
Нешто веће у нама;
Волим да пишем
О оном што осјетим
И што није увијек јасно
Тада сам увијек
Тачно гдје треба