Читав дан је журио и тражио речи по нереду;
Пребирао по сликама, гледајући у сваку док жмури,
Свестан да је простор напукао и да време цури
На све стране, по несхватљивом редоследу,
Од пре него му је згазила песму, до тог часа.
А онда га је сустигла ноћ, некако изненада,
Таман кад је издахнуо риме о томе како нада
Умире последња, али ипак умире: тихо, без гласа,
У пустоши на ивици сна, док држи главу у рукама,
Негде у непознатом простору на крају света,
Где лебди само сенка Бога распета,
Који гледа одозго и воли, упркос мукама:
Њега и све оне који станују једни у другима,
Али се упорно једино самољубе и саможале.
Ипак, један позив из ума довољан је да би засијале
Све ноћи и мрачне долине уморнима и босоногима
На путу до земље у којој Сунце не залази.
Нема коментара:
Постави коментар