Јелена С. Глишић – ИЗМЕЂУ

У овом мраку, између светова,
за тобом ка губљењу крећем.
Све ме боли после судбине,
онај дан је био крај,
откинуло ми се тело од душе.

На камену је моја адреса.
То што сам хтео на зиду да кажем
одузели су ми.
Ту где сам пао
остаје камени потпис неког трећег

Али пулс није ту остао, провлачи се кроз времена.
Мрак је, а ја кружим, туга је, али се окрећем.
Иако је све пало, за тобом нешто је остало.
Шта ће да буде помрчина кад на делу крочи.
У које димензије да се склоним,
док нас нешто опет не сложи?
Ја сам између, ни поред тебе, ни на другој страни.
Осети ваздух који је друге боје,
она хладноћа, то су моји оштри погледи;
звукови су моји наговештаји;
пад стакла је опомена – не заборави ме,
иако је за мене све овде стало,
нећу оставити да буде заборављено.

Додирујем, али не осећам,
Дишем, али не узимам живот.
Када би магија могла да се види…
Не, она може само да се осети.
Продајем осећај за минут додира,
нико ме не чује.

Последње капи овог тона су етерично мишљење,
нећеш га уснити, јер после циља нема даље.
Не можеш да оживиш прах
и ово што ме на периоде враћаш
– то нисам ја, него ти.