Искривила се та причако што је крива и велика река
на размеђи двеју земаља,
па ме заболи понекад.
Искривила се та прича
баш као барокни торањ у Пизи,
што туристе привлачи многе,
код Јадрана, тамо на Чизми.
И шта нам сада вреде
патетичне приче о нама?
Сећања временом лагано бледе,
ал' пораз ми сујету слама,
па навиру, одасвуд, луде идеје,
по главуџи мота се свашта.
Без своје сам остао ја орхидеје...
Ал' човек мора да прашта,
а опрост је процес што долази онда
кад туга надвлада гнев.
Дрина ће тећи својим кањоном,
о нама носиће спев...
Нема коментара:
Постави коментар