и постао стих заласка сунца.
Љубав људска и крв нечија
јер тако ћу у свакој Пјесми бити назочан
Пронутрио сам изнутрицу строфе
напокон испунивши вјечни свој сан
поставши смисао слатке рјечитости
А када сам се појавио у својој Пјесми
остао сам недохрањен
Јер нисам праводобно схватио
да вриједност је у тежини стиха
Стога су ми ријечи
Ооодсааад тааааакооо дееебеееелеееее
Нема коментара:
Постави коментар