Ирена Бодић – КРИТИЧНА МАСА

Људи ми заклањају
поглед на крокодиле, чије
ме хладне чељусти
забављају.
Мислим на
неколико редова
крокодилских
израслина.

У главном граду
провејава први
снег. Празник
је и нерадно вече кранови
се ипак мичу и дижу
и спуштају терет.
Клате се конструкције
и жути шлемови
кинеских најамника.

Пребирам по
жлездама у
поезији трубадура и
у мимоходу срећем
уметничког фотографа.
Протиче он попут
воде у освит.
Танца отчепљеним
венама. Живео
цар и поданик
сунца и планине.
Биће још нежности
слатких речи и
љубави.
Пребирам по жлездама у
поезији трубадура.

„Широк Дунав
раван Срем...“
Обале су неприступачне.
Суздржавам се од гласног
штуцања и
храпавог кашљуцања.
Неко је омастио
„раван Срем“.
Пинокију још увек
расте нос (ко старцима
уши)
немоћан је уклонити
трагове своје
посете...

Хајд да будемо
начисто –
нека се
низ моја рамена
слива река.
Бићу брег, јер у
свитање једно
на Карпатима
некад била сам.

11. октобар 2024.