У башти немих чудаЦветају снови без корена.
Нико их не залива,
А ипак расту
Према небу које их препознаје.
Тамо лептири носе тишину
Уместо праха на крилима.
Свако њихово слетање
Остави траг светлости
На лицу заборављеног дана.
Седим под дрветом успомена
Чије су гране саткане од чежње
Слушам како ветар пребира
По жицама невидљивог времена
И буди заспале истине.
У башти немих чуда
Ништа не говори,
А све је испричано.
Чак и тишина има своје лице,
А срце свој пут ка вечности.
Нема коментара:
Постави коментар