Загрцнух се од твојих речи.И задрхтах од сваког слова.
Твога ребра што би да лечи
Испод стабла пра-јабукова.
Окренух се, за твојим оком,
Сва од чежње, варљивих снова,
Омамљена, граном високом
Пркоси ми жеђ Адамова.
Забрањено узбрати воће,
Опет свесни нагости крви,
Траговима нове самоће,
Ми смо људи, уз змију, први –
Тајних жудњи – вечних окова
Покрај стабла пра-јабукова...
Нема коментара:
Постави коментар