блиставе су по њој посејане речи,
изниче слава која небом светли,
о Витезу кнезу што не хте да клечи.
Дубоке бразде, рода су ране,
вековима пеку у времену сиву,
једном кад зло, иза леђа зађе,
и вечност се нађе у трајању криву.
Ко ће икад дати оно што он даде,
а дао је светлост за најлепшу дугу,
када младо сунце топлином загреје,
Србљу јадном отопљава тугу.
Нема коментара:
Постави коментар