блато са ципела,
тамо на гробљу,
код нас, у брдима,
међу пластичним цветовима
и догорелим свећама
помислих, изненада,
на тебе.
Поглед ми је сишао низбрдо
долином запењеном кратковидошћу.
Прекасно сам стигао
и сунце је, наранџасто,
већ клизило на западу.
Мој дух сиђе за њим
у врбаке подно твоје куће
и уморно лето поста
расцветали багремар.
Ти промину, крхка, кроз цветове,
и отресе свој облик са грана.
Нерадо се сећам тог сна.
Сада ме гледаш омамљена,
несвесна раскошног пртљага
зрелог једрог тела,
и бистрог смеха
што избија на махове
кроз сузе,
као кључ воде
кроз блатњаво тло.
Најдража моја.
Док пребираш
пуначким прстићима,
по мом храпавом срцу,
крадемо још минут-два присуства
у вечитој муклој отцепљености
на коју си ме привикла
и на коју те осудих.
Зато се мој дух
поново попе на гробље
и суочих се са блатом на ципелама
и свећом што ми је окапала ногавицу.
Стигао сам, заправо, прерано,
и сунце у знаку Лава
подизало се на истоку у брдима.
Пружићеш ми руке,
обећах,
пред катедралом,
озарена љубављу мушкарца и жене,
у лакомисленом забораву
онога што никада нисмо имали,
а могло је да буде.
Нема коментара:
Постави коментар