Ранко Павловић | ВАРЉИВЕ ВИСИНЕ

Хоћемо горе, што више, што даље,
чак и саме себе да оставимо
у приземним мислима, у ништавилу,
доље гдје по блату безвољно гацају
они које жеља не вуче у висине.

Хоћемо горе. Од тијела ближњих
неки праве мердевине и уз њих журе
у висине које маме, које су им
топлије од мајчиног крила,
од невиног осмијеха сина или кћери.

Горе бисмо. Само горе, у висине,
у непозната астрална пространства
испод којих све је магла, све тмушта,
по којој безглаво батргају
они који нас нису слиједили.

А горе шта је? То не спознају ни они
који су, осиони, рушећи све пред собом,
гурајући свакога ко им се нађе на путу,
срљали у висине. Или не силазе да кажу
шта су, остављајући себе, нашли у висинама.

   20. 2. 2019.