Милица Момчиловић | ЛАКРИМАЦИЈА - Онлајн поезија
   


13. мај 2019.

Милица Момчиловић | ЛАКРИМАЦИЈА



Окорела воља у срцу се гаси
Самоћа и немир крију се и гнезде
У мом телу цео један свемир;
Свемир празнине, горчине и страсти.

Олако се душа предала самоћи
Песимизам јако притиска ми груди
На дну моје душе нема ничег лепог…
У мом срцу нема живих људи!

Само што ми кроз кожу не изађе
Врисак што у грлу дуго већ ми стоји
Поново се сумња увлачи у кости
Сумња да се смејем више нећу моћи

Сваки покрет срца на тренутак стане
Распада се костур страсних веровања
Док из себе чупам самоћу и ране
Схватам да још више пуштају корења

Не веровах да ће мој свет да се саплете;
Саплете о бриге и мисли што море
Ја у свему видим обмане и сплетке
И прегршт снова који лебде изнад мене

Сада се само горко осмехујем!
Осећам кô да миш ми глође вилицу
Неки замах среће у даљини ишчекујем
Ал' стварност све ме јаче удара по лицу.

Борих се да сагледам ствари својим оком
Ал’  пресадих себи туђе(исти видик, знам, да ме чека)
Жудим да осетим потребу  за собом-
Ал превише сам самој себи далека .

Из нездравог тела иселила се душа
Крвотоком размножавају се бубашвабе
Немам навику да срећне људе слушам:
Уместо насмејаних лица видим обезглављена тела.

Сузама бришем сузе док ме из мрака
Вреба једна црна перспектива
Цео живот упао у очне дупље
Све више око главе скупља се влага

Увек када ми младост забаци удицу
Не загризем мамац јер знам да је замка
Премда ми боре не станују на лицу
Одраз који у очима им видим обична је варка

Не поносим се што сам својом руком
Ишчупала дете из утробе што базди
На киселине које изјеле су невиност детињу
Ал' у гробу боље ће му бити но са мајком

Да утеху нађем не пушта ме понос
А лењост кô да врши нада мном насиље
Да ми је да се претворим у Грегора Самсу
Па да за чамотињу нађем оправдање!



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top


Најновији коментари