А зјапи прашњави мрак.
Огледасмо се у бледим очима,
Окрзну заспали зрак.
Тиша да будем међ’ дубинама,
можда не примете дах.
Украсмо бакљу из стиснутих песница,
јаукне грло на мах.
Тек некад скорели укус младости,
Ал’ ипак ме узима век.
И ћутим под плавим небеским кулама
у безгласној души јек.
Нема коментара:
Постави коментар