Милош Милосављевић – ТРЕЋИ КОСТУРИ - Онлајн поезија
   

Песме шаљите на: stihovanje@hotmail.com


Latinica     Ћирилица     Правилник     Песници     

13. фебруар 2020.

Милош Милосављевић – ТРЕЋИ КОСТУРИ



Иза мојих леђа, један се пут назире
На којем само зле спомене постоје
Ниједно остварено лутање
Никада сан пронико из боје
Вечни мрак који костури кроје
Гадећи ми све нове кораке
Док прстима показују – неуспехе броје.
Стојим, пишем и смејем се.

Један костур показује прстом
Осмех пресликан стоји од давнина
Сваки тај осмех – једна је празнина
Показује прстом ка једној сивој плочи
Виче ,, Овде једном поклекао си.
Даље нећеш моћи" – не зна –
Испред још чекају споменици
Који не означавају ништа.
Јер нису ми коначна коначишта
Тамо где први пут падох на колена.

Други костур злобно се церека
Каква је то само ужасна дрека
Која ме на све живе снове подсећа
Ко да се све свело у једну равну буку
Поручује злогласно: ,,Имам ти пенкало, држим ти трећу руку"
Не зна –
Могу писати без руку.
Не морам ни писати
Када живим написано, јер шкработине
Само овековечују зло. Моје писање
Само скреће пажњу на костуре
Сами се откривају, зато нисам ту.

Не знају они, до врага, ништа.
Они су проникло из тог склизишта
Где падоше све жеље од злата
Под првим налетом рата
У коме је требало гинути за речи
Грла. Не знају, они, ништа, доврага.
Зато су костури. Само људи могу живети, умирати
За оно што им куља из грла.

А трећи костури?
Не постоје, на путу кроз гробље
Које ваљда, води до срећног краја.
Трећи костури на путу јесу
Људи, понеки човек, који мисли
Како је крај продукт костура.
Крај не постоји. Сваки корак се броји
И из сваке стопе или ниче костур
Или цвет – свеједно – траг вечности,
Који ће кренути да се броји
Ако душа икад престане да постоји.
Тада – свет постаје равница костура
А људи су сјајни коцкари –
Укостуриће се, знам, и због тога –
Стојим, пишем, смејем се.



Нема коментара:

Постави коментар