док трпим никога није брига имам ли,
док вучем никог да погура,
када ћутим нико да ме разговори,
више се и не љутим, за свађу треба двоје,
кад пођем нико да ме напрти,
кад стигнем сама себе распртим,
где год да кренем само сенка ме прати,
куд год да стигнем она ме престигне
и дочека...
Тако је откад је света и века,
говорили су док су говорили,
сад заћутали,
немам коме мисли да натукнем.
Празним длановима се не рукује,
и томе су ме учили,
али и кад су пуна наручја
нигде никог да се рукујем.
Окрећем се кȏ ветрушка,
треперим кȏ трепетљика,
свуд око куће празна кућишта,
заборавила бих како човек изгледа
да није слика обешених по распуклим дуварима,
а да није натрулих крстача на гробовима
уста би се паучином премрежила...
Нема коментара:
Постави коментар