тужне мисли да море,
а ти вјетар овај загрли,
па ћеш да се винеш горе;
и у осмјех да полетиш с нама
кроз свјетлости нам облаке,
у даљини богове да чујеш
како пуштају своје кораке.
Да се тако баснословно
у загрљај птица бациш,
и на крилима њиховим
у завичај свој да свратиш.
Да стару мајку видиш,
оца свога и сестре гроб,
и у расутој трави села
да пронађеш своју доб.
Да са ружама израстеш
уз њихов нови дом,
и поздравиш их жељно
у бескрајном свитању свом.
А онда се кроз поља вини,
удахни моје земље зов,
ту је срцу овом тананом
вјековни био кров.
И у планине моје сврати,
поздрави ми среће рој,
на кораку шумарка сваког
наћи ћеш им игре крој.
Видјећеш онда да имамо
само један у свијету дом,
гдје нас радосно све чека
срцем, а не као свуд осудом.
Prelijepo!
ОдговориИзбриши