Ходао сам улицом званом
"Победа смрти".
Сам.
Новембарско лишће,
је све што је остало
од наших учитеља
и наших ауторитета.
Из те магле,
тегетплави југо.
Весела крнтија
што ремети ред пепељавих лица
у чекаоници смештеној
између великог "Не знам ко сам"
и још већег "Није ми стало".
А у југу?
Ловци на топлоту.
Носе је са собом у мрежама,
изатканим од сунчевог конца,
јасне мисли, чврсте речи
и снажнога дела.
Мимоилазе ме на раскрсници.
Непобедиви за змије у магли.
Отпорни на завист.
Они путују тамо где расту,
само божурови.
На тој ливади
на том пропланку,
што га дохвата сена
вечних храстова,
сабор ће држати њима слични.
Да реше вреди ли опет
јуриш учинити,
свет угрејати.
Знам где иду,
радо бих са њима.
Али, само могу
у јакну се огрнути
и веровати,
док уз ноге моје
напредује зима.
Нема коментара:
Постави коментар