![sava-tepavcevic](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEig2GaAirH23FqL7Md2XjUWedwzp8Kk5DmEo4E7hkxzdP6wj0gQUcR_Uw_RRvH5zTO-Irtz2Vgtv_gyWQDFpFjqpBrpHcce3nPmdbQfPbXL4E6d0FItmKYUffYBOp41kI1o77LQNjPZdGwb/s1600-rw/sava-tepavcevic.jpg)
понесу они голубови бијели,
да упијем сваки шапат њихов
и пој им на прозору цијели.
Па да и ја приљубим осмјех
у свитање једне зоре,
уз пурпурно стакло тишине
на блиједе ми прозоре.
Нека ми облаци упију сузе
кад се пролију тмурне кише
и кад ме вагон сиње туге
прогута, да ме нема више.
Тада ће се само у полумраку
чути мјесеца ми нијеме сузе
и помиловати ове душе пој,
кад живот јој се тијо узме.
Нема коментара:
Постави коментар